Možda neke druge snove

Probudili su me jutros moji snovi, bili su uplakani. Pitali su me: “Zašto nas ostavljaš? Gladni smo i žedni.”

Pogledam ih tako sve jedni do druge, tako male i jedva žive. Ali drže se nekako, i dalje dišu. I dalje se bore. Ali ne znamo koliko ćemo moći još tako.

“Stroite se”-kažem im. “Ima vremena za vas, samo treba da vas sanjam ponovo i bićete dobro.”

Odgovoriše mi: “Samo treba da nas živiš i biće ti dobro.” 

-Jovišić Jelena 

Hold back the river

Kažu da ljudi dođu u taj neki momenat, kad sve žele da rade, da ih svuda ima i da budu što bolji, a oni ne mrdaju. Niti se trude, niti pomažu nekome, a zamaraju se više od drugih, od onih što zapravo drže sudbinu u svojim rukama. I oni, tako umorni, lutaju negde na pola puta između stvarnosti i nekih njihovih snova, ne znajući šta će ih strefiti, ne umejući da se snađu sa onim što im se dešava.

Nije pogrešno da se čovek nađe tu, ljudi se troše, baš kao što se troše i kočnice na biciklu, možda ne navedoh najbolji primer, ali jeste tako. Pa što ne bismo i mi imali pravo na malu pauzu, da se odmorimo i dopunimo. Samo treba da pazimo da nas ta pauza ne savlada pa da preuzme stvari pod svoje ruke.

Ja stadoh sa mojim aktivnostima, zapelo negde, ni na bolje a ni na gore. Ovako je još i najteže kad ne znaš na kojoj si strani. Zato se trzam i vraćam stvari u svoje ruke. Krećem sa zapostavljenim stvarima, pa tako i od onoga što mi najviše prija, a to su ove fotografije. Napravljene, pa relativno skoro, zamalo zaboravljenje u toj mojoj velikoj pauzi, no vreme je da ih oživim.